“Sa Sidranom na kafi”
Sanjam…..
Nije se najavio. Samo se pojavio.
Dođe ti uz rame, sjedne, naruči sebi kafu i šuti.
Takav je on.
Sjeo do mene.Za klimavi sto. U Mimozu.
Bilo je popodne, tiho, ljudi ko da su nestali. Samo dvoje mladića na drugom kraju kafića, tipkaju na telefon, a kontra njih Selam konobar za šankom, i ja sam sa sobom.
I On do mene.
Ko da ga je neko iz knjige istres'o pravo na stolicu.
Sidran.
Sivi kaput, lice umorno, oči ko dvije razglednice koje ti niko nikad nije poslao.
Ništa posebno nije rekao.
Samo: Dobar dan.
I kafica mu brzo dođe. Naručio nije, ali dođe.
Breza zna, nekad, šta ti treba.
Bez pitanja..
Dovoljno je da te vide i odmah znaju šta ti sve fali i treba…
Znaš, kaže , ovdje mi se sve čini poznatim, a nikad nisam bio.
Pa to ti je Breza, rekoh.
Ima li ovdje iko da još čita?
Nisam znao šta da kažem.
Ako kažem da nema, lažem. Ako kažem da ima, slažem još više.
Ima poneko, rekoh, i nekako stid me bi na tu izgovorenu neistinu.
Nasmijao se.
Tiho.
Kašlje poslije toga. Onaj suhi kašalj, poznat svim pjesnicima što previše šute, a predugo su pušili.
Šta se ovdje dešava? pita. Jel’ iko išta promijenio otkad je prestalo pucat?
Promijenilo se kažem. Sad se puca tiše. Po ljudima iznutra. Po nama svima..oni anamoni, jer nismo kao oni i nismo sa njima.
Pogleda me onim pogledom što ne traži odgovor.
Nego ti samo kaže: “Dobro, znaš ti.”
I tako. Sjedi pored mene.
Pijemo kafu.
Šutimo.
Pa nešto napiše u neku malu bilježnicu. Pitam ga šta je.
Kaže: Zapisao sam jednu rečenicu, ne valja mi da je zaboravim.
Pružim ruku da pročitam, kaže:
Ne možeš još. Moraš je prvo zaslužiti.
Pričali smo o školama.
O knjigama koje skupljaju prašinu po bibliotekama koje više niko ne otvara osim da se skloni od kiše.
Pričali o raji koja je umrla a da nikad nije ni živjela kako treba.
O ženama koje hodaju ponosno, a naveče legnu i plaču tiho da djeca ne čuju.
Ovo je zemlja tišine reče.
Ali ne one tišine u kojoj ljudi meditiraju. Nego one tišine gdje svi znaju sve i niko ništa ne kaže.
Zatim me upita:
A šta ti pišeš?
Zateče me.
Pišem da ne poludim, kažem. A kad me prođe, pišem da se sjetim da sam bio živ.
E vidiš reče, i to je književnost. Samo bez aplauza.
Pogledamo prema vratima.
Neko ulazi. Ne zna ko je Sidran.
Prođe pored nas. Sjede, naruči Coca-Colu i pita ima li Wi-Fi. Ima, rekoh. Ali signala nema.
I to ti je metafora, bolan kaže mi. Ima svega, samo nema veze.
Na kraju ustaje.
Kaže mora ići.
Nije rekao gdje.
Nije ni platio kafu. Nije ni trebao….
Konobar ništa ne reče.
Kad je izašao, ja pogledam njegov sto.
Ostala ona mala sveska.
Na njoj papir. Na papiru piše samo ovo:
“Kad te niko ne prepozna u svom narodu, slobodno umri.
Jer više te ni život ne treba.”
I još ispod, rukom dopisano, sitno, kao da je to pisao sebi:
“Nekad sam se bojao smrti.
Sad se bojim da mi se ime briše iz tišina gdje sam ga najviše ostavljao.”
I eto. Sjedio sam još malo.
Naručio još jednu.
Za njega.
Da mu ne bude hladno ako se vrati.
A možda se već vratio.
U neku drugu šolju.
U nečiji tuđi dan ili možda san.
Tekst: A.N.
Ako ste svjedočili nekom događaju i želite podijeliti informacije javite se na mail brezax221@gmail.com
