Soda bikarbona čuda stvara

90

Hodajući kroz park u rukama noseći prepune vrećice onoga što je zafalilo u kući – rupi bez dna, šutala sam lišće što je ove godine prerano palo na zemlju.

Žuto, crveno, narandžasto lišće, lepršalo je u zraku baš k'o da je neko rascjepkao dugu i prosuo je u komadićima na zemlju.

U glavi mi se roje misli:

– Da l’ mi za izbjeljivanje kade treba, osim sode bikarbone, sirće il’ nešto drugo?

Jesam li uzela sve što sam zapisala, ili sam zaboravila zapisati baš to što mi treba:

wc papir, kuhinjski papir, kafa, mlijeko, krompir, luk što je ove godine ljut i smrdi, valjda zbog kišovitog ljeta.

Čips, koji sam rekla da više neću jesti, al’ izaš'o neki novi pa ću samo sad, samo da probam.

Sve što je novo mora se i probati, čemu onda život ako ga ne zgrabiš objema rukama i uzmeš sve što ti nudi.

Ja sam uzela čips. Skromna sam. I u željama, i u nadanjima.

Zaboravila sam uzeti hljeb! Sinulo mi je.

Moram se vratiti, šta ću.

Šutam opet ono lišće.

Sva je sreća što je samoposluga blizu… a, evo je i kiša.

Spustila se ove godine na zemlju i umislila da je gospodarica svega. Dana nema kad ne padne.

Pokisnuće mi veš na štriku, mogla sam uzeti i omekšivač kad se već vraćam, svakako je stari pri kraju…

Crno pred očima…

Kreštavi zvuk kočnica i više ništa nisam znala…

Zeleni paravani, bijeli jastuk, bijela plahta, bijela soba, željezni krevet, natkasla, zeleni pod…

“Gdje sam to?”

Bolnica…

Opet mi se misli roje:

“Jao… soda bikarbona… i sirće…”

“Smiri se… lezi… moraš mirovati…”

“Ma, ko da miruje? Je l’ ti znaš da sam zaboravila uzeti i sodu bikarbonu, i sirće, al’ nešto kontam imam kod kuće ono jabukovo od Selme što mi je dala za ispucale pete pa ću njega, sirće k'o sirće…”

“Aaa… ko si ti?”

( – Pa ja pričam ovdje nekom strancu o sodi bikarboni i Selminom sirćetu. Dobro pa mu nisam rekla da ću napuniti kadu da se kiselim i da moram obrijati noge!)

“Ja… ja sam te okrznuo… udario autom. Bilo je slučajno. Bila si zamišljena, ja malo umoran… i desilo se… Je li malo izvini?”

“Ah… jesam li čitava?”

Nasmijao se…

“Jesi. Imaš nekoliko ogrebotina na ruci i modricu na nozi, ali sam te dovezao u bolnicu jer si pala u nesvjest, spominjući veš na štriku i omekšivač.”

( – Modrica na nozi… sigurno je vidio da su mi noge čupave… avaj! )

“A šta, ti si to sve vidio?”

“Ne, nisam. Doktor mi je tako prenjeo…Bićeš u redu. Ne moraš ostati u bolnici. Ako hoćeš… ako želiš, mogu te odvesti kući?”

“Do – bro… Eto, to neka bude tvoje izvinjenje”

…Popili smo kafu…Pričali… upoznavali se. Uvidjeli da imamo sličnosti…

Eh, je li sve bilo sudbina?

Početak neke nove ljubavne priče…

I zaista, život je sve ono što se desi mimo planova…

Počastila sam ga čipsom… novim.

Jer sve što je novo mora se probati.

Čemu onda život ako ga ne zgrabiš objema rukama i uzmeš sve što ti nudi…